Ono prvo, čega se sećam i čime sam htela da se bavim kada sam počela da razmišljam o svom životnom zanimanju, je antropologija. Tad nisam znala šta to u celosti znači, ali sam osećala da postoji nit između mene i nečega u toj nauci. Deca, na neki ali ipak na bilo koji način, moraju da vole ono čime žele da se bave dok su deca, i zato sam se često kroz život vraćala na tu antropologiju jer to je zaista bila detinja, iskrena ljubav.
Sećam se da me oduvek interesovalo poreklo ljudi, njihove sličnosti i različitosti, pogotovo način na koji verovanja i običaji utiču na razvoj ličnosti te na izbore koje ljudi kasnije prave. Pozadina nečega što vidimo, ono nevidljivo, i momenat u kojem proniknemo ispod pojavne stvarnosti: to je za mene pasija, koja uspeva da me naježi do te mere da se osećam najživljom. Onaj redak momenat kad sebe uhvatiš u pravoj misli, kada ti se u milisekundi razumeju i duša i telo, i kažeš: evo ga taj osećaj.
Tad sam bila u petom razredu osnovne škole.
Zatim sam u sedmom razredu htela da budem prevodilac. Pa pijanista, književnik, lekar, psiholog – sve kroz srednju školu. I naizgled je sve to bilo nespojivo i ličilo je na besmisleno mladalačko lutanje. Do prekjuče.
Moji roditelji su uvek bezrezervno ulagali u moje obrazovanje, te sam preko redovne i muzičke škole, imala priliku da se oprobam u različitim sferama nauka koje školstvo nudi, ali i vanškolski obrazovni sistem. I u svemu tome se (i putem kojim su me vodili roditelji i putem koji sam ja lično osećala) provlačila jedna ključna reč: čovek. Ta reč je suština svake moje faze u pronalaženju životnog zanimanja, ali i suština mog nadanja svakom novom danu.
U periodu kad najviše želim da znam šta hoću, i onda kada samo to ne znam (niti shvatam da je u redu da ne znam): ja padam prijemni ispit na medicini i počinjem da studiram srpsku književnost. Danas verujem da se tu desio prelomni momenat koji je pretpostavio moje dalje usmeravanje na društvene nauke. Ali proces traženja, koji je možda najteža stvar na svetu bilo u poslu ili u biranju partnera a kojem bi u oba slučaja trebalo da dođe „kraj“ kako bismo ostvarili „početak“, i dalje traje.
U toku studija književnosti, upisujem i psihologiju, te istovremeno završavam oba fakulteta. I nakon završenih studija, zapošljavam se kao poslovni psiholog u Solis nekretninama, a sledeće godine i kao saradnik na akademskim studijama psihologije. Imam 24, 25 godina i pokušavam da plivam između prakse i nauke.
U međuvremenu naučim da prepoznam kada se osećam srećnom, te shvatam da me nauka ne čini srećnom. Imam osećaj kao da stalno lebdim oko definicije čoveka, a da nemam prostor da mu se približim i sagledam ga izbliza. Odlučujem da napustim posao na fakultetu i da se posvetim praksi.
Poslednje skoro tri godine bavim se poslovnom psihologijom u Solisu Psihološku praksu koju sam stekla i koju stičem u kompaniji kojoj je proizvod informacija u svrsi pomoći čoveku da pronađe svoj dom je jedna od najboljih odluka koje sam donela u životu. Međutim, moja uloga je takoreći odbrambrena.
Pored sistemskih promena i istraživanja koja čitam u funkciji poboljšanja međuljudskih odnosa u kolektivu, ja dočekujem, slušam i pravim sigurno okrilje agentu koji izlazi na teren i u direktnoj je komunikaciji sa uvek novim ljudima i nikada istim situacijama. I moja uloga u kolektivu jeste izrazito značajna, ali osluškujući je osetila sam da joj nešto nedostaje. Vremenom uviđam da je suština opet vrlo jednostavna: ne mogu ja kao odbrambeni igrač u potpunosti da razumem čoveka koji je u potrazi za borbom.
Dok sam se pitala kako da razumem čoveka koji je u potrazi za borbom, u meni se probudila želja za borbom – i tada sam se odlučila da postanem agent za nekretnine.
Ono što još uvek ne znam jeste da li je ta moja želja oživela iz potrebe da bolje razumem svoje kolege ili iz istinskog povezivanja sa pozivom agenta. Ali znam da sam skupila hrabrost da sebi dam odgovor na to, verujem, poslednje pitanje na temu mog životnog zanimanja. Što je još lepše, i evo sada dok pišem nailazim na momente najlepšeg jer osvešćujem – odluka o bavljenju agenturom povezuje sva ona prethodna interesovanja koja me prate od malih nogu.
Kompletnog agenta moraju da interesuju:
- porekla ljudi,
- njihove sličnosti,
- različitosti,
- težina i smisao svake napisane i izgovorene reči,
- zdravlje,
- estetika kod klijenata
I na kraju, možda najvažnije; dobar agent mora da bude vrhunski psiholog
Kako tvrde naši stariji sugrađani, dan u Novom Sadu počinjao je zvukom tramvaja. Poznato je da su Novosađani svom prvom tramvaju dali ime „Trčika“, a volele su ga brojne generacije građana Novog Sada. Upravo zahvaljujući ovom prevoznom sredstvu, grad je odisao posebnim šarmom pa i romantikom.
Zbog sve jačeg razvoja Novog Sada i sve većeg broja stanovnika, pojavila se potreba za masovnim prevozom građana. Godine 1868. prave se prvi planovi za transport ljudi u kočijama. Kako je vreme sve više prolazilo, tražilo se adekvatno rešenje za prevoz putnika u gradu. Tada se konačno javlja ideja za izgradnju tramvajskog sistema u Novom Sadu. Struja se u Novom Sadu po prvi put počela proizvoditi i koristiti 1910. godine.
Šine za prve tramvaje u Novom Sadu, postavljene su u Futoškoj, Ćurčijskoj (danas Pašićevoj) i Temerinskoj ulici 1910. godine. Prvi električni tramvaji Novog Sada, počeli su prevoziti svoje stanovnike 30. septembra 1911. godine. Tramvaji su zamenili tadašnje omnibuse, koje su vukli konji. Kompletan sistem tramvajskog prevoza, posedovao je tada 19 tramvaja, koji su bili proizvedeni u Budimpešti.
Najveći broj tramvaja koji su vozili ulicama Novog Sada, bio je proizveden u Budimpešti u fabrici „Ganz“. Kasnije je u Novi Sad stiglo nekoliko tramvaja proizvedenih u Nemačkoj, a tri su isporučena iz Slavonskog Broda.
Mnogobrojni Novosađani su ostali začuđeni, kada su videli da ulicama Novog Sada prolaze žuti tramvaji. Međutim brzo su se navikli na novo prevozno sredstvo pa su čak i meštani mnogih okolnih sela dolazili u Novi Sad, samo da bi se provozali sa tramvajem. Za sve tramvajske linije, bila je propisana maksimalna brzina od čitavih 25 kilometara na čas. Na posebnim deonicama gde se kretao veliki broj ljudi, bila je propisana najveća brzina od samo 4 kilometra na sat.
Na početku su funkcionisale dve tramvajske linije, a kasnije i treća. Prva linija je bila poznata kao „Bela linija“, koja je prevozila putnike od Futoške kapije do Temerinske ulice. Poznato je da je ova linija, svakodnevno funkcionisala duž Temerinske ulice, pokraj Vladičinog dvora u smeru bolnice i banje. Tu se i završavala prva tramvajska linija, pod nazivom „Bela linija“. Za one koji znaju stare nazive ulica, glavna tramvajska linija se pružala od stare železničke stanice na čijem mestu je sadašnja Limanska pijaca, kroz nekadašnju Petefijevu ulicu, preko Glavnog trga, zatim kroz Gospodsku ulicu, sve do Dunavske ulice i same obale Dunava.
Zanimljivo je da je druga dodatna linija, pod nazivom „Plava linija“, vozila od Kupatila pa sve do Čeneja. Linija broj 3 poznata kao „Zelena linija“, funkcionisala je od bivše železničke stanice (sada deo grada gde je smeštena pošta i Limanska pijaca) pa sve do kraja Dunavske ulice. Linija dalje nije mogla funkcionisati, jer se tada Dunav prostirao sve do samog početka Dunavske ulice.
Broj putnika koji su koristili tramvajski prevoz, sve više je rastao, tako da su statističari koji su pedantno vodili statistiku, zabeležili da su tramvaji 1913. godine, prevezli 1.599.752 putnika i to u gradu, koji je tada brojao 33.000 stanovnika. Izračunato je tako da se svaki stanovnik Novog Sada, tramvajem vozio u proseku 48 puta.
Broj stanovnika Novog Sada nakon prvog svetskog rata, znatno je povećan i nakon 1929. godine je porastao na 56.000. Kada je 1928. godine podignut Most Kraljevića Tomislava (na stubovima koji danas nose Varadinsku dugu), tramvaj je prešao po prvi put Dunav i stigao u Petrovaradin. Tramvaj se od centra ka Petrovaradinu, kretao tek izgrađenim Bulevarom kraljice Marije, koji se danas zove Bulevar Mihajla Pupina.
Tramvaji su prvu konkurenciju dobili u vidu autobusa, koji su se 1930. godine počeli koristiti za prevoz putnika u Novom Sadu. U to vreme su se i u mnogim drugim gradovima u Evropi, počeli koristiti autobuse kao prevozno sredstvo. Grad Novi Sad je 1930-te godine kupio tri autobusa na naftu, koja su odmah postala ozbiljna konkurencija tramvajima.
Prilikom bombardovanja 1944. godine za vreme trajanja drugog svetskog rata, potpuno je bila uništena električna centrala, koja je strujom snabdevala električne tramvaje. Napajanje tramvajem strujom, bilo je obezbeđeno pa su tramvaji opet počeli voziti svoje građane 25. maja 1945. godine. Tramvaj broj 13 marke „Ganc“ na kome je bila postavljena tablica sa informacijom da vozi od Temerinskog puta do Futoške pijace, jedini je tada koji je opstao od svih tramvaja koji su saobraćali Novim Sadom.
Kada je počeo drugi svetski rat, Novi Sad je u tom trenutku posedovao 20 tramvaja i to uglavnom tramvaje tada prestižne marke „Ganc“. U to vreme je posebnu atrakciju grada, predstavljao motorni uskotračni voz, koji je Novosađane prevozio od grada do i sada poznate gradske plaže na Dunavu pod nazivom „Štrand“. Taj mali voz su Novosađani od milja prozvali „Trčika“.
Brzi razvoj grada doveo je do neizbežne reorganizacije gradskog prevoza, tako da je već 1949. godine Novi Sad posedovao 19 tramvaja i 15 autobusa. To je ujedno i period, kada počinje sumrak pa i potpuni nestanak novosadskih tramvaja.
Tada je nafta bila jeftina i na žalost, tadašnje gradske vlasti donose odluku da se tramvaji potpuno prestanu koristiti kao prevozno sredstvo. Tramvaj se kao prevozno sredstvo koristio sve do 1958. godine, kada je zbog upotrebe autobusa bio potpuno izbačen iz upotrebe. Tramvaj je sve do 1958. godine škripao glavnim novosadskim sokacima i bio glavno prevozno sredstvo u Novom Sadu. Na žalost od svih tramvaja koji su se koristili za prevoz putnika u Novom Sadu, ostao je samo jedan, koji je u vlasništvu Muzeja grada Novog Sada.
Saobraćaj u kojem su se koristili tramvaji, bio je tehnički znatno zahtevniji, a to znači i skuplji. Kako se u tom trenutku tramvajski prevoz pokazao kao manje isplativ, a samim tim autobuski prevoz isplativijim, jedna za drugom su ukidane tramvajske linije. Tako su tramvajska kola sa brojem 22 krenula iz Dunavske ulice na poslednju vožnju. Poslednji tramvaj je svojom krivudavom trasom otišao ka tadašnjoj železničkoj stanici i na žalost pravo u istoriju.
U Srbiji su samo četiri grada posedovala tramvajske linije. U Beogradu su tramvaji krenuli sa prevozom putnika 1892. godine u Subotici 1897. Novom Sadu 1911. i Nišu 1930. godine. Poznato je da se tramvaji u Beogradu i dalje koriste u Nišu i Novom Sadu tramvaji su prestali da voze 1958. godine, a u Subotici su ukinuti 1974. godine.
U Novom Sadu su pokrenute inicijative za ponovno uvođenje tramvaja, ali su troškovi kompletnog projekta izuzetno veliki. Ono što je sasvim sigurno to je da se izuzetno veliki broj ispitanih Novosađana (čak 80%) izjasnio za ponovno uvođenje tramvaja u Novi Sad. To znači da bi Novosađani želeli da im opet dan započne zvukom tramvaja.
Izvor https://www.solis-nekretnine.com
Link ka sajtu sa koga je korišćena fotografija:
www.gspns.co.rs/istorija
